Tišina...
Govorila je tiho,gotovo nečujno.Nepovezane reči bezuspešno su iskazivale njene ispreturane misli.“Hajde čoveče smiri bar jednom taj vašar u svojoj glavi!“
Previše toga je mučilo da bi skupila dovoljno snage da bar jednom kaže : „E sad je dosta“.A i zašto bar jednom ne zaćuti,samo jednom? Govori svima da je jače od nje,da reči prosto izleću protiv njene volje.Pokušavala je da se ugrize za jezik svaki put pre nego odvali nešto nepromišljeno,ali kao bumerang svaka njena misao je pronalazila svoj put i na kraju,osim bolnog jezika nije bilo nikakvog rezultata.
Tog tmurnog jutra je ćutala.Gledao sam je.Ona je gledala sat u kuhinji.Kazaljke inače nikada primećene sada su bolno odjekivale kroz tišinu našeg doma.Mislio sam da je vreme da joj saopštim da odlazim. Znao sam da nešto nije u redu ,jer ona nikada ne miruje.Ovaj prazan pogled u daljinu ,tihe reči koje ne upućuje meni i beznačajne varnice koje se osećaju u vazduhu su bile dovoljne da znam da pati.Nikada nije delila svoju bol sa mnom.Čuva je tako sebično kao da je najveće bogatstvo.Svoje suze ne prikazuje strancima,a to sam bio ja ,običan stranac koji je voli.
„Ja odlazim.“
Minuti koji su usledili su bili veoma potresni za moju povređenu dušu.Osećao sam se kao klinac koga ne žele u ekipi za igru.Njen pogled u daljinu,kazaljke koje neumorno udaraju o ostatke mog strpljenja i ta tišina koju sam želeo da spakujem u kofer i zauvek zakopam negde metrima ispod zemlje.Ona je ćutala,i danas nisam siguran da li me je čula i da li je shvatila te dve reči za koje sam danima skupljao hrabrosti,ali na rastanku nije rekla nijednu reč ,nijednu sekundu svoje pažnje nije posvetila mom odlasku.
A ja sam otišao i više se nisam vraćao.Nedeljama kasnije sam sedeo zatvoren u svoju podstanarsku sobu.Razmišljao sam o njoj.Plakao sam.Jecao sam.Želeo sam da znam istinu.Šta se desilo sa njom i šta je promenilo moju dragu.Mesecima kasnije,kada sam već pronašao novu devojku i sa njom započeo vezu iz snova,sreo sam nju.Moju brbljivicu.
Smejala se,a ja sam njen osmeh prepoznao u gomili ljudi.Prišao sam joj.Bila je okrenuta leđima i u sekundi me presekao bol u grudima kada sam video da u rukama drži bebu.Dete u njenim rukama,belo kao sneg sa plavim loknama,je bio san koji nikada nisam odsanjao.Smejala se i nakon što je videla moj pogled prepun pitanja i iščekivanih odgovora.
„Ali zašto? Zašto mi nisi rekla?“
Poljubila me je, a ja sam ostao zakopan u mestu.
„Nikada nikoga nisam pozivala u svoj život.Ljudi su dolazili i odlazili,a ja sam ostajala tu da ih čekam i ispraćam.Tvoja je bila odluka da odeš,a ja nisam imala prava da te zadržavam tu gde ne pripadaš,a ja? Ja sam oduvek znala gde mi je mesto.Mesto mi je pod ovim suncem i zvezdanim nebom.I da ti poklonim zvezdu ne bi znao da je tvoja,zato ne gledaj me tim povređenim očima.Nisi mogao da izgubiš nešto što nikada nisi imao.Okreni se i idi,čeka te devojka.“
