Možda shvatićeš...
Ne razumeš.Nikada nisi ni razumeo moje ćutanje.Trudio si se da razumeš moje reči,iako su bile previše jake. A ja sam bila tu da razumem tvoje zbunjene poglede,osuđujuće misli i vrlo često tvoje odustajanje od mene...od nas.Ja nisam odustajala od sebe,nikada,pa čak ni onda kada je to značilo da nas više nema.Govorili su mi da sam luda zato što se ne borim za poslednje deliće svoje sreće. A i zašto bih?
Kao ni ti ,ni drugi nisu shvatali tu jačinu moje sopstvene snage u kojoj sama pronalazim svoju sreću i želju da se sutra probudim sa osmehom.Nisi ti bio moja sreća,ja sam svoju sreću pronašla davno pre tebe,zato kada si odlazio ja nisam ostala praznih ruku,jer koreni mog osmeha nisu tu na površini.Ti to nikada nisi shvatio ,zato i ne čudi što si želeo celu mene,moju dušu i srce.Želeo si svaku moju misao i ogoljeno osećanje,a ja,šta sam ja želela u toj priči? Želela sam nekog ko razume moje reči,poštuje moje ćutanje,shvata moje suze i voli moj osmeh.Ti si neprestano krao moje osmehe,remetio moje ćutanje,brisao moje suze i neprestano uživao u mojim rečima,želeo si više i jače ,a ja sam ostajala bez reči baš zbog tog tvog pogleda koji je u meni budio nemir.
Govorili su mi da je to ljubav.Možda je i bila,nisam sigurna.Znam da je na kraju ostalo jedno srce,ono moje,čvrsto i milion puta slomljeno koje i dalje radi,kuca i želi da živi dokle god živi moj osmeh.
